ASTROLOŠKI
URAN – VEČNI TRAGALAC ZA ISTINOM I SLOBODOM
Šta je sudbina, a
šta sloboda, da li su to međusobno suprotstavljene ’sile’ ili je to isti
fenomen univerzuma, posmatran iz različitih uglova – pitanje je koje u velikoj
meri određuje čoveka i ljudsko kao takvo.
Ma kako
odgovorili na ovo pitanje i ma kojoj ’strani medalje’ odlučili da se
priklonimo, ili ne priklonimo – činjenica stoji da je misao o slobodi odvajkada
vodila i uređivala ljudski svet, i to ne kao bilo koja druga misao, već kao
jedna od najviših, ako ne i sama najviša ideja. Isto važi i za istinu. U
prirodi ovih ideja je da one predstavljaju Apsolutno – ono ultimativno i
ne-promenljivo u svim tokovima-promena koje opažamo u sebi i svetu; i u prirodi
je ljudskog bića da neprekidno biva nadahnut ovim idejama – i to tako da,
podstaknut njima – svesno menja sebe
– u kontinuitetu, ka nekoj „tački“ u budućnosti, koja je uvek doživljena kao
„tačka“ (statično-mesto, naizgled) ali nikad fiksna, i možda nikad u celosti
dohvativa.
Pandora,
Uranos i Zvezda
Ovo nas vodi do
još jedne od istaknutih tema povezanih sa astrološkim Uranom – NADE.
Kada je Pandora u
mitu otvorila kutiju, iz nje su izašla sva zla ovog sveta, ali ostalo je na dnu
još nešto: nada. Da kutiju nije nikad otvorila, zla se ne bi pojavila – ali ne
bi ni nada. Tako uviđamo da nam je nada potrebna samo iz aspekta
nedovoljno-dobrog-sada, kao otvorenost za Budućnost, u kojoj će doći, biti
nešto Drugo, bolje, više u skladu sa onim šta i kako (sada!) shvatamo da
želimo.
Ovo projektovanje-u-budućnost
često se shvata kao pogrešno i obmanjujuće, kao način kako sami sebe varamo i
zavodimo, izbegavajući ovo SADA i težeći nečemu drugom. Međutim nada u izvornom
smislu nije pasivno očekivanje; njen značaj je za ljudsko biće ključan: ona
predstavlja otvorenost uma za Moguće, kao različito od onog Zbiljskog, i time
koren svakog stvaranja.
Inspirisani
idejama onoga što Može Biti, umetnici, naučnici, filozofi i mistici svih
vremena stvarali su Novo i drugačije, oblikujući tako forme u kojima sada živimo
– aktivno tkajući mrežu ovog sveta u
kakvom mi danas postojimo.
U grčkoj
mitologiji Uranos, bog neba, izvorni je stvaralac – on je, zajedno sa Geom,
boginjom Zemlje, najstarije među htonskim božanstvima, i iz njihovog
međuodnosa, ljubavi Neba i Zemlje, nastale su sve stvari. I u taoističkoj
filozofiji vidimo isti ovaj princip: iz odnosa neba (shvaćenog kao Yang –
pokretački princip) i Zemlje (shvaćene kao Yin – prijemčivi, pasivni princip)
rađa se sve mnoštvo postojećeg.
Stvaranje uvek
potiče iz Haosa – neuređene ’kaše’ Mogućnosti, koje još nisu Nešto, ali takođe
ni Ništa, bivajući tako neodređeno Sve. Stvaranje, tako, nastaje kada se iz
Haosa oblikuje Red – u vidu distinktivnih, pojedinačnih formi.
Jednom nastale,
ove forme pak teže da se održe, da u vremenu-i-prostoru očuvaju svoje
postojanje/stabilnost. Mitološkom Uranu je odsekao genitalije – njegovu moć
neograničenog stvaranja – upravo njegov sin Hronos, Vreme. U vremenu nema ne-ograničenog. Svaka je forma konačna i sve
pojedinačno što postoji prolazno je.
Astrološki Uran
predstavlja u nama ovu neiscrpnu žudnju za stvaranjem, i stoga u izvesnom
smislu stalnu borbu sa onim postojećim, sa onim kako-već-jeste. Zato on u sebi
uvek ima i rušilački aspekt, u odnosu na to već-postojeće. Izlazak deteta iz
materice majke narušava prethodno stanje njihovog jedinstva i prekida stanje
neometenog blaženstva bebe u majčinoj utrobi; izlazak mladice biljke iz zemlje
poremećuje i menja tlo u kome raste – reformulišući njegov oblik i način kako
ono dalje postoji.
Simbolično, ova
sila Stvaranja predstavlja stalni Tok promene. Uran nas goni da nikad ne
ostajemo u onome već-utvrđenom i poznatom, već da kontinuirano težimo novim
okolnostima, novim iskustvima. I, što je nadasve važno, on nas goni da to
činimo stvarajući – upotrebljavajući u sebi onu moć koju pripisujemo božanskom
samom.
Kroz Nadu, kao
otvorenost-za-novo-bolje, i stvaralaštvo, kao aktivno menjanje onoga što već
jeste, mi ispoljavamo to Božansko.
Astrološki Uran,
tako, predstavlja direktan kanal u nama za nesputanu manifestaciju Univerzalne
sve-stvarajuće energije u zbiljsko/materijalno/postojeće.
Stari nisu
poznavali planetu Uran, ali njena osnovna ideja slikovito je izražena na tarot
karti Zvezda, karti pripisanoj zodijačkoj Vodoliji, koju danas smatramo
„Uranovom kućom“. U svim tarot špilovima, Zvezda je prikazana kao žena koja
drži dva krčaga: jedan je podignut visoko gore, i iz njega sipa svetlucavu
tečnost po sebi, dok je drugi spušten dole, i iz njega se tečnost sliva na
zemlju.
Mi ljudi stvaramo
tako što smo prenosnici – otvoreni kanali za Univerzalnu Stvaralačku silu
Kosmosa. Kada smo otvoreni za nju, ona teče kroz nas (poput struje velike reke)
nesputano i čini da našim delima (nadahnutim Idejama i Nadom) pretvaramo Moguće
u Stvarno, još-ne-postojeće u postojeće; Haos pretačemo u Red.
Zvezda je oduvek
za čoveka bila simbol najviše aspiracije. Udaljeni sjaj zvezda na nebu je TU, u
nama i sija kroz nas samim tim što ga vidimo; nepregledno prostranstvo
Univerzuma manifestuje se, prikazuje za nas kao prizor beskrajnog zvezdanog
prostora.
Gledajući u nebo,
naučili smo dobar deo toga što znamo o prirodi i svetu; i istovremeno,
gledajući oko sebe na zemlji – očima kao savršenim instrumentom za prijem sjaja
naše zvezde Sunca. Ovo saznavanje upotpunjeno je onim trećim gledanjem –
gledanjem ka unutra, u sebe, posredstvom „nevidljive svetlosti uma“, koja
predstvalja izvorni sjaj naše sopstvene unutrašnje Zvezde – onog beskrajnog u
nama, koje nam i omogućuje da pojmimo beskraj oko sebe, da zamislimo beskonačnost
uopšte.
Sloboda,
Nužnost i Stvaranje
Šta je, dakle,
ljudska sloboda i do koje granice ona seže? Nismo li, reći ćemo, ako ništa
drugo ono u svojim stvaralačkim činovima slobodni? Može biti. Ali ta sloboda,
kao i sloboda u moralnom smislu, sloboda volje da odlučimo ovo umesto onog,
uvek je oivičena nužnošću – dogod smo u vreme-prostor postojanju, stavljeni smo
u neka ograničenja. I to ne bilo koja. Kauzalnost na ravni vreme-prostor
realiteta ne omogućuje nam beskrajno polje slobode. Sve što tu stvaramo – sve
što u okviru te ravni proizvedemo – podleže ovim ograničenjima kao nužnosti.
Iz priče o
Pandori, bogu neba Uranosu i Zvezdi, vidimo da sve naše stvaranje – iako
aktivno učestvujemo u njemu – tako reći i nije naše. U najboljem slučaju, mi
kao ljudska bića koja su smrtna i ograničena, stvaramo bivajući-kanalom,
otvarajući se za protok one Sile koja je Univerzalno Stvaralačko u prirodi,
kosmosu.
Ipak, samo čovek stvara. I kada pobliže
osmotrimo ovo stvaralaštvo ljudskog, uviđamo da mi zapravo možemo biti-kanal,
na takav način delati da se sila univerzalne Kreacije pronosi kroz nas, samo
zato što mi sami u sebi sadržimo taj isti stvaralački princip. Stara je mudrost i
duboka istina da je čovek Mikrokosmos, identičan sveobuhvatnome, Makrokosmosu.
S jedne strane,
dakle, mi smo tako reći igračka u rukama Kreativne Sile, a s druge, mi smo sama
ta Sila. A u svakom slučaju, naša sloboda susreće se sa ograničenjem, Večnost
koju pronosimo sa Konačnošću.
Slika sa tarot
karte Zvezda daje nam baš tu poruku: kako da budemo slobodni ne uprkos konačnosti, kauzalnosti,
sudbini, već upravo U NJOJ: žena na karti naša je ljudska priroda; u vrč odozgo
uliva se Univerzalno, božansko; iz vrča ka dole teče ova stvaralačka sila na
Zemlju. Da bismo bili slobodni, moramo biti svesni svojih moći, a to znači –
svojih ograničenja, i ujedno kreativnosti u sebi.
Još jedna poruka
skrivena je u ovoj slici Zvezde.
Jako nam je lako
da zapazimo ograničenja sopstvenog ljudskog postojanja; i lako uviđamo svoju
nemoć, ništavnost sitne trunčice čoveka u ogromnom prostranstvu vasione. Skloni
smo da dešavanja u svom životu pripišemo igri sudbine, „višoj sili“, itd. Do
tačke potpunog fatalizma. Ali pritom zaboravljamo do koje mere sami učestvujemo u svakom momentu, svakom
trenu svog života. Mi zapravo, dogod smo živi, nešto biramo a nešto odbacujemo;
uvek odlučujemo – i u plesu života nikad nismo puki posmatrači, već aktivni
saigrači u igri.
Ako određujemo
svoj položaj prema Apsolutnom, božanskom, ništavna smo prašina; ako određujemo
svoj položaj prema prolaznom i zemaljskom, stvaraoci smo i bića iznad svih
ostalih živih bića na Zemlji.
Slika Zvezde sa
tarot karte nam poručuje: mi nismo samo jedno od ta dva, mi smo OBA – uvek oba,
i mi jesmo to što jesmo (kao Čovek i ljudsko) upravo time što smo istovremeno
oba.
Pronaći svoje
pravo mesto, svoj položaj, jedan je od najvažnijih zadataka čoveka. A čovek znači zajednica; i to takva da je čine različiti, međusobno veoma
diferencirani pojedinci (bez različitosti i individualiteta pojedinačnog,
ljudsko nije ništa drugo do puka masa,
materijal, slepa sila materije; bez zajednice – čovek kao pojedinac uopšte ne
postoji, tj. nema ljudskog u nama
poznatom smislu). I jedna od atribucija astrološkog Urana tiče se upravo ovog
pronalaženja svog mesta u zajednici; ali ne tek bilo kakvo ’smeštanje’ – ne
igranje svoje uloge u grupi, niti građenje svog položaja u sistemu društvene
strukture, na šta se odnose principi Jupitera i Saturna, već takvo specifično
ODREĐENJE sebe koje dolazi iz
razumevanja svog položaja kao individualnog ljudskog bića u okviru svega što je
Ljudsko – a koje može zasijati u punini tek kroz pronicanje u to šta je Ljudsko
kao takvo i njegov položaj u kosmosu.
Na ovakvo
razumevanje sebe, kao funkciju višeg uma, odnosi se Uran. Ono nužno iziskuje
uviđanje i prihvatanje kako svoje
konačnosti i ne-slobode, tako i onog božanskog, stvaralačkog u nama. I to takvo
prihvatanje koje se ne zadržava ni na jednoj strani ove prividne opreke – već
je stalno u-protoku, koje je
kontinuirana otvorenost sa obe strane kanala.
Razapeti
Prometej
Mit o Prometeju
preteča je zapravo mita o Isusu. Titan Prometej ukrao je vatru (opasno i
ubojito božansko oružje) vrhovnom bogu Zevsu i dao ju je ljudima, videvši u
njima sposobnost da barataju njome. Kao posledica ovoga, našao se zakovan za
stenu – da večno pati, dok mu orao svakoga dana kljuje jetru, i ona svake noći
ponovo zarasta – Prometej budući Titan, te nepodložan umiranju.
Ovde vidimo
analogiju sa hrišćanskim Sinom Boga, koji je doneo Reč Istine čovečanstvu i
posledično se našao razapet na krst – ali ne da umre, već kroz to večno živi.
Izvorno
nameravane poruke ovih priča svakako su različite, kao i detalji kojima se
odlikuju (i po sadržini i po vremenu nastanka). Ipak, osnovna ideja je ista:
pojedinačno besmrtno biće donosi baklju Istine i Slobode čovečanstvu i potom
samo, kao pojedinačno, biva uništeno – ali u onome što je dalo ljudima, ostaje
da večno živi.
Istina
Iz ovih herojskih
priča nama i danas sija Istina. To je istina o Ljudskom, ispričana kroz priču o
božanskom – istina o Božanskom, zaodenutom u prolaznu, smrtnu formu.
Istina, kao jedan
od ključnih pojmova astrološkog Urana, predstavljala je i predstavlja, zajedno
sa idejom Slobode, zlatnu nit-vodilju u svim delima ljudskog duha.
Šta zapravo znači
kada kažemo istina? Zaobilazeći
široku spoznajnoteorijsku raspravu, možemo jednostavno reći: istina je čistina
uma koji spoznaje pravu-prirodu-stvari, pravu prirodu svih fenomena. Istina
nije stanje, ona je PROCES,
dešavanje. Iako je reč „istina“ imenica, njenu prirodu najbolje opisuje glagol.
Ako posmatramo
etimološki, naša srpska reč istina
ima koren u reči isto, što ukazuje na IDENTITET; ali identitet je nemoguće utvrditi bez poređenja. Ako kažemo samo A to nije ni istina ni
neistina. Ali ako kažemo A=A ili A ≠ A time utvrđujemo u ovom slučaju prisustvo
ili odsustvo bazičnog odnosa identiteta; u svakom slučaju, utvrđujemo neki
ODNOS.
Istina, dakle, ne
postoji u Apsolutu, shvaćenom kao čisto i apstraktno Jedinstvo. Ona može
postojati samo tamo gde postoji mnoštvo, broj – najmanje Dva (jer to da li je
Jedinica broj podložno je diskusiji). Istina nije cilj, niti je nešto ’unapred
dato’; ona je Put – methodos, način kretanja ka nečemu što vidimo kao cilj.
Stoga, najšire
uzev, možemo reći da astrološki Uran predstavlja čistu i suštu DINAMIKU,
princip kretanja kao takav. Poput struje (usmerenog protoka elektrona) sa kojom
se ovaj astrološki princip povezuje, svi fenomeni u prirodi u stalnom su
kretanju i protoku. Naša individualna istina je naše sopstveno kretanje u
skladu sa ovim kosmičkim Tokom.
Uran se još u
astrologiji povezuje i sa principom volje, ali ne volje poput ljudskih ličnih
želja i htenja, koje su opisane astrološkim Marsom, već Istinske Volje u nama,
dinamike ne ega već Sopstva – slikovito izražene Zvezdom u nama, njenim sjajem
i kretanjem.
Iz ove
perspektive posmatrano, ljudski je rod zajednica zvezda. Kada je svaki
pojedinac deluje u skladu sa svojom prirodom, kada živi Istinu koja je put
njegove Zvezdanosti, kao srži njegovog bića, nema nesporazuma, ratova, nesloge
u ljudskoj zajednici; sve zvezde se kreću harmonično, na svojim „putanjama“ u
kosmosu. No, u aktuelnoj svakodnevici i praksi, stanje čovečanstva daleko je od
ovakvog.
Skladna ljudska
zajednica zvezda je ideja, mogli bismo reći ideal – ali time nipošto manje
važna: to je čovekova Nada, njegov Put i Istina.
Zato nema
važnijeg zadatka za čoveka, kao pojedinca-i-roda, od onoga izrečenog još u
davna vremena i uklesanog na ulazu Hrama Apolonu u Delfima: SPOZNAJ SAMOGA
SEBE. A to znači: spoznaj svoju istinsku prirodu.
Istina oslobađa.
Individuacija
i Inicijacija
Govorili smo
mnogo o apstraktnim Idejama, Apsolutu, istini i Slobodi; Nadi i udaljenim
Zvezdama. Ali kako se sve to odnosi na svakodnevicu, pitaćeš čitaoče, na moje
sada-i-ovde? Kako da razotkrijem i prepoznam specifičnu Zvezdu u sebi?
U našoj savremenoj
kulturi i svetu, naša istinska priroda, zvezdano i stvaralačko u svakome od
nas, potisnuto je u pozadinu, zanemareno i zapostavljeno, budući se kroz
obrazovanje i u okviru društvenih sistema neguju neke sasvim druge vrednosti.
Čovek se upućuje da radi i živi poštujući etiku, kao kolektivna pravila morala,
i opšte, „spoljne“ zakone ponašanja; da se ugleda na heroje zajednice i da dela
po „zakonima predaka“, zakonima države, zakonima raznih uspostavljenih
društvenih struktura.
Ovi zakoni po
sebi nisu loši. Šta više – oni su postavljeni na visokim principa ljudskosti i
njihov je cilj red i harmonija u zajedničkom životu. Ali slepo poštujući njih,
bez razumevanja srži svog bića, bez kontakta sa Zvezdom u sebi, pojedinac ne
postaje individua: ne postaje svesno biće, koje živi u skladu sa sobom i
univerzumom, i ostvaruje maksimum svojih potencijala. On postaje šraf-u-mašini;
u najboljem slučaju – funkcionalan i dobro-držeći šraf, no ipak samo šraf; u
najgorem – meso, sirova snaga i rob u mašineriji svetske strukture.
Otrgnuti se
silini ovog društvenog kalupa nije lako. To zahteva ogromnu snagu i pre svega
hrabrost: usuditi se pogledati u sebe, i gledati dovoljno dugo, da se prepozna
sopstvena odgovornost za svoj život i dela, i sopstvena kreativnost,
božanstvenost, zvezdanost, iz koje ova odgovornost proističe.
To gledanje –
direktno i otvoreno gledanje – podrazumeva istrajnost i nepristrasnu otvorenost
za sve što se može videti.
Razotkrivanje sopstvene prirode ne događa se odjednom; premda trenutak kada um
prvi put postane direktnije izložen ovoj Istini možemo doživeti kao udar groma.
Istina oslobađa; i što smo bili udaljeniji od iskonskog-sebe, što smo svoj
život više izgradili na principima stranim našoj specifičnoj zvezdanosti, to
više ćemo biti potreseni ovim prodorom Istine.
Ovo postepeno
oslobađanje, koje je Hod, Put pojedinca ka spoznaji sopstvene prave prirode, u
Jungovoj psihologiji obeleženo je terminom „individuacija“.
Na taj Put možemo
krenuti bilo kako – odabrati bilo koji duhovni, mistički, religiozni sistem –
ali važno je da krenemo. Svest da njime želimo ići i sama volja da preduzmemo
prvi korak GARANCIJA SU DA ĆEMO USPETI.
Drugu garanciju
nemamo jer je ne možemo imati. To je naš individualni Put i niko osim nas samih
ne može ga preći.
Nije slučajno što
su stari duhovnjaci za takve prve i važne korake upotrebili reč „inicijacija“.
Koren ove reči je u latinskoj reči initium,
što u prevodu znači – početi, začeti, krenuti, pokrenuti, i vidimo u njoj isti
onaj smisao Stvaranja i Kreativne sile o kome smo ranije govorili.
Inicijator može
biti neka pojedinačna osoba, susret sa nekim učenjem, ili događaj; u osnovi –
inicijator – pokretač koji nas podstiče na Put ka sopstvu, kao srži onog ’ja’ –
može biti bilo šta. I najčešće u praksi, mi ne možemo unapred znati ko ili šta
će to biti. Ali ono što možemo jeste: BITI OTVORENI. Biti otvoreni za Novo u
svakom iskustvu, otvoreni za iskustvo kao takvo – ulaziti u događaje koje nam
„život nosi“ kao u Tok velike rečne struje, spremni da nas svako iskustvo potpuno izmeni; spremni da budemo to što
istinski jesmo, Sopsvo, ne držeći se grčevito za obalu onoga što
mislimo-da-jesmo (naš socijalni, ekonomski identitet, društveni status, zvanje
itd.).
Dete u
Igri
Ova otvorenost
najbliže nam je shvatljiva kada pogledamo neko dete. Detinji pristup svetu je
bez pred-rasuda, bez zadrške i bez straha. Ono voli sve, prihvata svako
iskustvo (antropološke studije su pokazale da dete žudi za iskustvom samim do
mere da će ponoviti i bolno iskustvo samo da bi doživljavalo i moglo posmatrati
doživljaj – npr. kada beba slučajno udari glavom o zid, napravi grimasu bola,
pa onda to ponovi, sada namerno i uz radostan osmeh)i kroz ovu
otvorenost-u-igri, doživljavajući svet oko sebe, gradi sebe kao pojedinačno
ljudsko biće.
Mi koji smo već
odrasli ne možemo u bukvalnom smislu ponovo postati deca; niti to treba da
budemo. Ali mi svi zapravo, u suštinskom smislu, stalno jesmo deca – detinja
otvorenost-za-iskustvo uvek postoji u nama. Samim tim što smo rođeni, mi smo
otvoreni za iskušavanje-života, ma šta to konkretno može biti. Ali postepeno,
tokom odrastanja, dozvoljavamo sebi da ovo zaboravimo.
Uranovski princip
u nama je onaj tajni unutrašnji glas, koji nam, ponekad kao tiha ali postojana
vatra, ponekad kao udar groma, govori: stvaraj! teci! igraj se poput deteta!
U ranom
detinjstvu mi ovaj Glas tako jasno „čujemo“ da ga i ne raspoznajemo kao nešto
„posebno“ – mi živimo u njemu i po njemu. Mi jesmo To. No u procesu odrastanja,
skloni smo da se fiksirano vežemo za odredbe našeg identiteta i pravca kretanja
koje nam okolina određuje – a koje pratimo prečesto vođeni radije motivima
sebičnih želja za užitkom, straha, ili „nagrada“, nego vođeni uputom ovog
unutrašnjeg Glasa.
Ipak, taj Glas je
tu i kada ga ne čujemo. Naša Zvezdanost teži da se ispolji u svakom momentu našeg
života. Struja Volje sopstva govori kroz nas, čak i onda kada izbegavamo da je
čujemo, i onda kada se oglušujemo na impulse kojima nas vodi.
Stepen do koga
smo odstranjeni, u svojim svesnim mislima, osećanjima i delima, od nje određuje
stepen teškoća koje možemo imati na putu ponovnog-upoznavanja sa uranskim u
sebi. No ako preduzmemo taj mali korak, da za početak priznamo postojanje ove
Sile u sebi, otškrinuli smo jedna
nevidljiva vrata, i uputili time svesni poziv Glasu da želimo komunikaciju.
Kao što je bilo
potrebno vreme i godine iskustva da se Glas u nama utiša i postane nam udaljen
i nepoznat, tako će isto biti potrebno vreme i istrajno sada svesno ulaženje-u-iskustva da se
postepeno vratimo ovom izvornom kontaktu.
Jung to vraćanje
naziva Individuacijom. Ona podrazumeva čitav proces, često praćen prolaskom
kroz bolne i teške faze; prodor iz tame u svetlo ne dešava se „u treptaju oka“. Ali
svaki korak koji budemo učinili na tom Putu višestruko je vredan.
Ako ustrajemo,
nailazićemo na teško kamenje, duboke rečne virove, predele zarasle čudnim
biljem, pustinje i planine naizgled nepremostive; no svaki taj kamen i kap
vode, ili trunčica prašine koju na ovom Putu susretnemo uistinu naši su dragulji: nove alatke snage, izvučene
trudom na svetlo dana iz dubina našeg sopstvenog bića.
Na početku možda
nećemo jasno videti kuda idemo. Često ćemo se osetiti obeznađeno i nesigurno u
to treba li nastaviti dalje. Ali i u tim momentima, Glas je u nama i vodi nas.
Istrajnost u kretanju razrešiće sve dileme.
Prepoznaćemo
nepogrešivo da smo na pravom putu po progresivno-rastućem osećanju unutrašnje
usklađenosti, mira i nadasve – slobode, koju je nemoguće pobrkati sa bilo čim
drugim, i nemoguće opisati osim onome ko ju je sam već doživeo – baš kao što je
slepom čoveku nemoguće rečima preneti šta doživljava onaj koji vidi kada
posmatra blistavo prostranstvo zvezda na vedrom noćnom nebu.
*****
NOSCE TE IPSVM
~ spoznaj samog sebe! ~