ASTROLOŠKI NEPTUN – ŽUDNJA ZA RASTAPANJEM POJEDINAČNOSTI U UNIVERZALNOM JEDINSTVU

 

Budući jedna od tri nad-lične ili transcendentalne planete u astrologiji, Neptun često predstavlja poteškoću  za tumačenje u individualnoj natalnoj karti. Većina astrologa uglavnom smatra da je on jedna ne-toliko-važna planeta za pojedinca , a ako se i uzme u obzir kao značajan posmatra se kroz prizmu banalne moralnosti i sav njegov ’efekat’ svodi se na petljanje i mršenje konaca ljudskom biću u nekom njegovom nastojanju (npr. nastojanju povezanom sa nekom planetom sa kojom je Neptun u aspektu u horoskopu).

Šta je to što ’uticaje’ ove planete čini toliko negativnim, zamršenim i sa gledišta naše svakodnevice – krajnje neprijatnim i nepoželjnim?

Pokušaćemo da rasvetlimo ovaj problem u izlaganju koje sledi.

NEPTUNIJANCI U DRUŠTVU

Neptun je planeta čija simbolika je povezana sa Morem. Među astrološkim ’lutalicama’, on predstavlja arhetip svih Voda udruženih u jedno – u jednu veliku vodu, okean sveta, ka kome sve reke teku i u koji se ulivaju. Simbolično, to je onaj dublji aspekt našeg individualnog postojanja na kome to pojedinačno individualno zapravo i ne postoji – jer smo na tom nivou svi zapravo Jedno. Mali broj ljudi je u današnje vreme (a još manji broj u prošlosti) realizovao potpunu svesnost ovog nivoa (postojanja/bića); to su oni koje nazivamo Svecima, prosvetljenima, oslobođenima.

Ovi ljudi svakako nisu ’ljudi’ u tipičnom i normalnom smislu – oni su nešto izvan norme i uobičajenog poimanja, van granica onoga što nazivamo ljudskim u smislu svakodnevnih moći i ograničenja ljudskog bića.

S duge pak strane, poznata je povezanost simboličnog neptuna sa opsesivnošću, paranojom i hipohondrijom, ludilom uopšte – ukratko, psihičkim bolestima svih vrsta. Ono što je zajedničko za ove poremećene pojedince koji svoj život završavaju izolovano, u duševnim institucijama, i za mistike, svece, visoke adepte – velikane duha – jeste da i jedne i druge kao ključno karakteriše intenzivno iskustvo neke ne-vidljive stvarnosti, koje kao takvo je izrazito intimno i subjektivno i okolina ga može prosuditi samo po posledicama u ponašanju pojedinca. Razlika među njima je očigledna: dok prvi kroz svoje iskustvo ’nevidljivog’ postaju gradualno sve odstranjeniji od celine-zajednice-ostalih u okruženju, drugi su prepoznatljivi po svojoj harmoničnosti,  otvorenosti i povezanosti sa svime što jeste .

Osim pomenute dve široke kategorije, Neptun se u društvu manifestuje na još mnogo načina: on je ’sila’ koja gura onog pijanca što se tetura ulicom da opet odšeta na ’čašicu’ umesto da ode sutra na posao, ili narkomana da ponovo posegne za drogom; on je princip koji nagoni vas i mene da kad odemo kod zubara na zahvat tražimo anesteziju; on je sila koja vuče posvećenu monahinju da, odrekavši se sveta, u molitvi istrajno nalazi svoju satisfakciju, sila koja ’začarava’ umetnika dok stvara neko od svojih dela i očarava nas koji u potom delu uživamo, uvodeći nas u neki drugi svet – svet samo delimično dostupan čulima, i kome čula služe zapravo kao most, kao sredstvo, a sam je sasvim drugačiji i udaljen od njih.

Mogli bismo navesti još mnoštvo društvenih i svakodnevnih manifestacija Neptunovog principa, ali ove već pomenute će zadovoljiti u cilju razumevanja onoga što je suština i što leži u pozadini svih njih: Neptun je princip ’drugog sveta’, takvog u kome, esencijalno i za razliku od ’ovog sveta’ svakodnevice i uobičajene empirijske realnosti – nema patnje, budući granice pojedinačnosti ’tu’ olabavljene ili sasvim rastopljene.

Disolucija, rastvaranje, jedinstvo supstance – veliko More, Majka Sveta, utočište svih naših uposebljenih stvarnosti – to je ova Neptunova Stvarnost, ka kojoj prirodno svako biće teži, baš kao što svaka reka prirodno i spontano, od samog svog izviranja, teče prema moru.

IZBEGAVANJE REALNOSTI

Ako je ovo tako spontana i urođena težnja u nama, zašto onda dovodi do toliko problema, otkud sve te silne devijacije u vezi sa astrološkim Neptunom?

Devijacije i problemi koji se povezuju sa Neptunom u astrologiji obuhvataju najšire fenomene od slabosti kao takve – kao opšte tendencije osobe da podlegne nerazvijenim i ’nižim’, neharmoničnim aspektima stvarnosti i svog bića, te bude vođena njima umesto onim suprotnim – pa do raznih specifičnih formi zavisnosti, samodestruktivnih obrazaca u koje se osoba upliće, obmana (sebe i drugih), bolesti (psiholoških i fizičkih) itd.

Možemo reći da su slabost i podložnost zavisnosti glavne forme problematičnog ispoljavanja Neptuna, kao i iluzija generalno, koja najčešće postoji paralelno sa navedene dve, održavajući tako život osobe u stalnom krugu iz koga nema izlaska i u kome nema istinskog kretanja – u smislu pomaka napred, evolutivnog dinamizma.

Ono što je zajedničko svim ovim vidovima ponašanja i osobinama jeste – izbegavanje: Neptun budući princip ’nekog drugog sveta’, u devijaciji njegovog ’uticaja’ vidimo pokušaj da se  na ovaj ili onaj način nekako izbegne susret sa realnošću i da se ode u ’drugi svet’. Ali dok u zdravim manifestacijama ovaj drugi svet predstavlja prirodnu nadogradnju na ’prvi’ tj. tzv. realni svet i oni međusobno nisu u sukobu već harmoniji, jedan budući nemoguć bez drugog, u nezdravim manifestacijama Neptuna, taj drugi svet vidi se kao spas i teži mu se pristupiti kroz bekstvo iz prvog; ova uobičajena realnost pojavnog sveta svakodnevice se ne napušta budući istinski spoznata, već se od nje beži – konkretno, beži se od onih teških i bolnih njenih aspekata, kojih zapravo ima mnogo, i koji u velikoj meri sačinjavaju samu suštinu onoga što uobičajeno smatramo realnošću.

Tako, vidimo da je fenomen realnog i realnosti ono što zapravo sačinjava samu srž neptunijasnkog iskustva i principa.

Etimološki, realno znači stvarno-stvarsko, i doslovno razumljeno, mogli bismo shvatiti realno kao ono što je čulima dostupno – kao što su to npr.  stvari u svetu. Ipak, našu ljudsku realnost ne sačinjavaju samo stvari u svetu – one su samo jedan aspekt celine naše stvarnosti – i to ne njen primaran aspekt, već, slobodno možemo reći, tek posledičan – budući određenje svakog našeg iskustva dolazi iz svesti, koja po sebi još uvek nije izmerena i sagledana onako kako su to stvari i predmeti našeg čulnog iskustva.

Neptuna određujemo kao nešto drugačije od vidljive stvarnosti, i to specifično – tako drugačije da je u njemu ’stopljeno’ svo mnoštvo, da nema razlike, već je sve Jedno.

Iako ovo nije ’uobičajena stvarnost’ u kojoj većina ljudi svesno svakodnevno obitava (na koju je fokusirana naša svesna pažnja), to je neporecivo jedan vid stvarnosti. Ko može poreći da je za osobu koja halucinira ono što ona doživljava jedno verodostojno iskustvo? Možda mi ne vidimo zelenog patuljka koji je golica po tabanima i čin da se osoba kikoće bez prestanka, ali osoba ga svakako vidi i doživljava – dovoljno ’stvarno’ da mi možemo čuti njen kikot (– i čak biti podstaknuti da se i sami smejemo).

VENERA KOJA JE SAGORELA SAMU SEBE

Pitanje je dakle specifične razlike između ove čulne realnosti i realnosti koja je izvan dohvata čula.

Tako smo, od svetaca i duhovnjaka, preko ludaka,  bolesnika i zavisnika, došli do – čula. Iako je malo poznato i u astrološkoj literaturi slabo o tome pisano, Neptun u velikoj meri planeta koja se odnosi na čulnost!

Razlika između osobe koja ispoljava i živi harmonično Neptunov princip i one koja živi njegovu devijaciju jeste način na koji osoba prihvata (i dubina do koje to čini) čulnu realnost!

Jedan od aspekata čulne realnosti je zadovoljstvo i to nam je svakako lako da prihvatimo. Ali njegovo naličje je bol, i ovde se spotičemo, pokušavajući da realnost učinimo samo zadovoljstvom a da bol potpuno isključimo iz iskustva.

Principi čulnog zadovoljstva u astrologiji povezani su sa planetom Venerom i za Neptun se često kaže da zapravo predstavlja ’višu Veneru’. Venera je pre svega princip ljubavi. Ali dok u Venerinoj ljubavi postoji orjentacija ka zadovoljstvu i takvom povezivanju sa drugima koje pruža osećanje prijatnosti i udovoljava potrebama ličnosti za uživanjem, kod Neptuna je ljubav nad-lična, nesebična i univerzalna – ljubav prema onom božanskom u pojedinačnom, težnja prema večnom a ne prolaznom.

Kada posmatramo mistika u molitvi, ili umetnika u činu stvaranja, ili iskrenog ljubavnika kako se predaje voljenom u ljubavi,  ili inspirisanog propovednika za govornicom – vidimo ne mekoću i vodenastost već vatru i žestinu! U svom najuzvišenijem vidu, ljubav je totalna predaja sopstva Višem (Bogu, Apsolutu), a način kako se manifestuje ova predaja jeste snaga, vatra i žestina. Nema ničeg mlakog i mlitavog u tome! Onaj ko je svim srcem posvećen nekom Idealu kao upaljena je baklja, on gori i širi svoj plamen oko sebe, sažižući tako sve postojane forme u jedinstvo plamena.

ŽRTVA

Šta je dakle onda osnovni uzrok problema, i ono što nagoni u devijantne umesto harmonične manifestacije Neptuna u životu?

Ako bismo trebali da banalizujemo i da odgovorimo samo najjednostavnije na ovo pitanje, mogli bismo reći da je to: odustsvo spremnosti na ličnu žrtvu.

Reč žrtva imala je (i još uvek ima) brojne moralne konotacije, ali mi je ovde ne upotrebljavamo u tom smislu. Žrtvu ćemo ovde shvatiti na sledeći način: to je sposobnost razumevanja specifične veze između celine i delova, tako da postoji voljna spremnost delova da se podvrgnu dobrobiti celine.  Ova ’voljna spremnost’ iz perspektive onog pojedinačnog ograničenog dela, izgleda kao ’gubitak sebe’ ali – iz perspektive celine, zapravo je to jedini pravi dobitak sebe!

Nije svako pojedinačno svesno svoje potrebe za celovitošću i nije svako ograničeno spremno na rušenje svojih granica!

Stoga se ova ’žrtva’ uglavnom shvata i doživljava kao nešto ne-prijatno, u najmanju ruku bolno i mukotrpno, a u najgorem slučaju – nešto što treba po svaku cenu izbegavati. Epiteti dobro i loše pripisani su fenomenu i činu žrtve i opravdavani ovom ili onom ideologijom, religioznim konceptima itd.

Ali u praksi, svako od nas u izvesnom trenutku života susreće se sa pitanjem (često ne verbalno formulisanim i najčešće doživljenim kao intimno iskustvo iznutra, radije nego neki ’poziv’/pitanje od ’spolja’) – jesmo li posvećeni nečemu? Jesmo li spremni predati celinu sebe nečemu?  A to ultimativno znači : osećamo li zov ka Jednom? Jesmo li spremni žrtvovati ovo ’ja’?

To je način kako se Neptun javlja u svakome od nas pojedinačno.

Jedino od nas samih zavisi kako ćemo i koliko, ako uopšte, prepoznati ovaj zov, ovo pitanje u sebi.

Ipak, prepoznali ga ili ne, ono je stalno tu – i čini suštinsku potku naše realnosti – čini suštinsku supstancu onoga što nazivamo ljudskom stvarnošću.  

Na najbanalnijem nivou, kada ga uopšte ne prepoznajemo, nalazimo sebe gurnutim u razne vidove bolnih i teških situacija u kojima se moramo suočiti sa svojim slabostima i prihvatiti zavisnost od drugih. Dugogodišnja bolest i parazitski život na račun okoline je jedna od manifestacija duboko neosvešćene neptunovske težnje u čoveku. Mi žudimo za ljubavlju i u svakoj makar najmanjoj simpatiji i sviđanju, postoji odslik te suštinske težnje za Jednim i istinske Ljubavi u nama. No ne budući spremni da sagledamo ovu težnju u celini i da joj se svesno i voljno predamo, mi joj se dajemo malo-po-malo i dajemo se samo selektivno: prihvatamo samo ono što nam prija i svim silama izbegavamo ono što boli.

Razni obrasci vezanosti za i zavisnosti od stvari/ljudi/okolnosti mogu igrati ulogu surogata u ovoj našoj nesvesnoj tendenciji da nekako proživimo Neptuna u sebi. I ti obrasci ne odnose se samo na ’granične slučajeve’ , ludake u ustanovama, narkomane, patološke lažove itd. – ti obrasci u ogromnoj meri sačinjavaju potku svakodnevice ’običnog čoveka’, skoro svakog prosečnog pojedinca na planeti danas. Uzmimo za primer rutinsko i nesvesno svakodnevno gledanje televizije; ili posezanje za ovim-i-onim tabletama i hemijskim sredstvima kako bismo ’olakšali sebi’ stres svakodnevice; ili održavanje društvenih kontakata i ličnih odnosa koji nas istinski ne ispunjavaju ni na koji način, ali nam daju privremeni osećaj lažne sigurnosti i pripadnosti nekoj zajednici; ili naš pornografski pristup seksu: kratkotrajno zadovoljstvo u oslobađanju od napetosti, koje niti razumemo niti smo svesni njegovog dubljeg smisla ali hrlimo u njega jer na trenutak daje osećanje zadovoljstva; ili naš uobičajeni pristup hrani: kontinuirano privremeno-zadovoljenje žudnje čula ukusa za senzacijom, što eksplozivnije, što intenzivnije, da bi opet čim prođe osetili vapaj i glad – prazninu u sebi koja traži da se popuni i koja nikako ne biva zadovoljena, ma šta činili , dogod ostajemo u ovom krugu nesvesnog obrasca pukog ponovljenog odgovaranja na nagon.

Žrtva je dakle suštinski princip obrnutog pristupa stvarnosti: umesto pokušaja da izbegnemo nešto što nas boli, nešto što je neprijatno i mučno za ’ja’, ona je izbor ulaska u to i svesno iskušavanje ovog aspekta stvarnosti.

Neptun je nekakva alteracija čulne i fizičke stvarnosti, videli smo, ali takva da je sa njom neraskidivo povezana: nikako ne možemo doseći celovitost, Jedinstvo, bez prihvatanja svih aspekata stvarnosti; dogod smo u materijalnom telu, da bismo uravnoteženo i potpuno razvili Neptunov princip u sebi i iskusili ovu drugu stvarnost, ovaj ’drugi svet’ analogan raju za našu ljudsku percepciju, moramo najpre prihvatiti sva lica i naličja ovog ovde sveta, zajedno sa bolom i mukama koje on podrazumeva, i svim teškoćama koje fizičko postojanje sa sobom nosi.

SATURN KAO PUT KA URAVNOTEŽENOM NEPTUNU

Teškoće fizičkog postojanja i bol tradicionalni su astrološki atributi planete Saturn. Saturn je u ezoteričnim sistemima nazivan ’Čuvarem Praga’ i on je planeta graničnik na mnogo načina: on je poslednja od drevnih sedam golim okom vidljivih planeta, i takođe poslednja od planeta sa kojima se ličnost može identifikovati – posle Saturna slede tri nad-lične, tj. transpersonalne ili tzv.transcendentalne planete, čiji principi se ne odnose na ličnost niti pak društvo, kao zajednicu ličnosti, već na dublje aspekte stvarnosti.

Saturn je, između ostalog, u astrologiji  simbolično i sam princip materijalne stvarnosti. On predstavlja svaku formu kao takvu i posebno njenu tendenciju održivosti kroz vid krutosti; on predstavlja takođe samo Vreme, te cikličnost u najširem smislu, i time podjednako kao što predstavlja vreme – on predstavlja i kapiju za izlazak iz kruga vemena – kanal/prolaz ka nad-vremenskom, večnom.

Iz ovoga je jasno da u cilju da se uravnoteženo može ispoljiti bilo koja od tri nad-lične, transcendentalne planete, Saturn mora biti razvijen – uravnotežen i osvešćen kod pojedinca.

U praksi, i posmatrano u svetlu naše priče o Neptunu, to može označavati mnogo stvari, a mi ćemo ovde navesti samo jedan primer, kako bismo ilustrovali specifičan način važnosti ovoga.

Saturn u pojedinačnom životu simboliše puno toga, a između ostalog to je naš odnos prema autoritetima i svim društvenim strukturama generalno.

Ukoliko tokom mladosti ne razvijemo zdrav odnos prema autoritetima, koji podrazumeva prihvatanje njihove moći i uviđanje njihove važnosti kao modela po kome se ravnamo, a ujedno samostalnost naspram njih – mi zapravo nikad nećemo sami postati autoritet, u ma kom pogledu, tj. nikada nećemo doseći onu tačku zrelosti koju simbolično autoritet predstavlja. Uzmimo konkretan primer umetničkog talenta: ukoliko se on neguje kroz vid discipline, i osoba kroz obrazovanje i kontinuirani rad uči kako da, sve više rafinirano, daje oblik svojim idejama – vremenom ona postaje zreli stvaralac u pravom smislu reči. Prihvatanje forme i autoriteta/strukture ne mora biti u vidu zvaničnog akademskog školovanja; ali na ovaj ili onaj način, to prihvatanje i rad koji ono podrazumeva su nužni – inače se talenat ne može ispoljiti. Lepota zahteva čulnu formu da bi se kroz nju iskazala, a čulna forma podrazumeva izvestan vid strukture.

ZAKLJUČAK: BITI TU A NE BITI OTUDA

Hteli smo malo raspetljati mreže astrološkog Neptuna i – kakvim nas je čudnim putem ovo provelo! Počeli smo sa namerom da objasnimo probleme Neptunovog principa, a onda da bismo objasnili ovo i bolje sagledali samog Neptuna morali smo ići preko Venere i Saturna – i čak obrnuti stvari naglavačke, učiniti jedan skok – jednu žrtvu uobičajenog viđenja – i reći da je Neptun, stari Kralj mora i simbolično Velika Majka, zapravo žestina i vatreni princip! – a sve da bismo na kraju došli opet tamo odakle smo krenuli!

 Eto otvorenog vidika na veličanstvenog Neptuna u nama, te divne i sveobuhvatne težnje ka Jednom, a mi smo tako često zaglibljeni u njegovom naličju: zapetljani u sitne slabosti i zamršeni u konce svakodnevice, tanke ali lepljive i ne znamo kako se iz njih izvući.

Ali ovo putešestvije možda  ipak nije bilo uzalud. Rekli smo da je samoobmana jedan od načina kako se devijantni Neptun ispoljava; ukoliko nam je ova avantura rasvetljavanja Neptunovog principa iole pomogla da prepoznamo sebe u nekim od opisanih destruktivnih obrazaca i da čitajući primetimo neke od svojih sopstvenih zavisnosti, već smo učinili jedan korak ka oslobođenju od njih – onaj prvi i možda najvažniji: svesnost postojanja problema.

Neptunovi problemi su brojni i opsega od najbezazlenijih upetljanosti u neke destruktivne obrasce pa do ozbiljnih i teško izlečivih poremećaja duše i tela. Ali princip koji leži u pozadini je zajednički za sve njih i po sebi ne predstavlja problem, već jednu autentičnu ljudsku potrebu – toliko važnu da na specifičan način sačinjava samu suštinu ljudskog: univerzalnu Ljubav i potrebu za Jedinstvom.

Naravno, velika je razlika između duševnog bolesnika i sveca, i i jednih i drugih je procentualno na planeti veoma malo; a svi mi ostali smo negde na sredini.  Međutim, svi smo podjednako vođeni ovom univerzalnom težnjom koju Neptun simbolično predstavlja. Svi žudimo da Volimo, tako da se Ljubavi potpuno predamo i iskustveno doživimo Jedno (ma kako to intelektualno poimali i nazivali).

Ovo delimično rasvetljavanje astrološkog Neptuna i njegovih raznih aspekata može nam poslužiti kao podsticaj da zavirimo u sebe i stupimo u direktan odnos, pređemo na ’ti’ , sa ovom težnjom koja leži unutar nas.

To za početak može biti samo na trenutak, kroz ovo ili ono konkretno iskustvo u kome ćemo na kratko okrenuti svoju pažnju ka Večnom i poželeti da nadiđemo neku svoju slabost i sebičnu ličnu žudnju.  Ili pak kroz prepoznavanje nekih svoji samodestruktivnih, eskapističkih obrazaca svakodnevice i sprovođenje čvrste odluke da ih se oslobodimo.

Nije zapravo toliko važno šta ćemo konkretno uraditi, već je važno da prepoznamo i razumemo neptunovsku silu u sebi  - umesto da je projektujemo na nešto/nekoga spolja.

Ona je tu, u nama – ona je integralni deo našeg bića. I jedini put ka njenom celovitom manifestovanju jeste preko totalnog prihvatanja svega što podrazumevamo pod stvarnošću, bez izbegavanja i uz voljnost da u tome učestvujemo,  sa negovanjem kontinuirane svesnosti o Celini kao onome što nas pojedinačno određuje i vodi.

NOSCE TE IPSVM ~ spoznaj samog sebe! ~