Kada vas upitaju ‘šta ste u horoskopu’ i vi odgovorite npr. ‘Rak’, pod
ovim se u uobičajenom popularnom, tropsko-astrološkom shvatanju podrazumeva da
se Sunce za vreme rođenja nalazilo ‘u’ tom znaku (‘znaku Raka’ u našem
primeru). Međutim, istini za volju, kada bismo u to tačno vreme pogledali u
nebo, mi zapravo ne bismo videli zvezde iz Sazvežđa Raka! Ono što bismo
najverovatnije videli (ukoliko je moguće videti zvezde, s obzirom na sjaj
Sunca, dakle npr. u ranu zoru ili tik po zalasku) jeste Sazvežđe Blizanaca.
Kako je ovo moguće?
Termin ‘Zodijak’ odnosi se na 12 Sazvežđa Ekliptike, svako od po 30°, koje su još stari Egipćani obeležili i posmatrali vezu
položaja Sunca i Meseca naspram njih i fenomena-dešavanja na zemlji. Ovako je
astrologija nastala i kroz praktična posmatranja i beleženja se razvijala.
Zvezde su vekovima ostale (i gledano sa zemlje, ostaju – budući da
njihovo gigantsko kretanje jedva da primećujemo na Zemlji) tu gde jesu, ali se
povezanost njihove vidljivosti spram linija horizonta i meridijana i godišnjih
doba ciklično menja-okreće. Ovaj
fenomen je poznat kao ‘precesija ekvinoksa’ i povezan je sa blagim osciliranjem zemljine ose,
usled kojeg dolazi do cikličnog menjanja poklapanja ‘prolećne tačke’sa delovima
Ekliptike. Jedan ceo ovakav ciklus traje
oko 26 000 godina, tako da na svakih oko 2000 godina ‘prolećna tačka’ tj.
stepen koji se rađa na istoku u trenutku prolećnog Ekvinoksa, prelazi iz jednog
Sazvežđa u drugo. Tako se sada npr.
‘nalazimo’ na kaju Sazvežđa Riba i krećemo se lagano ka ulasku u sazvežđe
Vodolije. (Sled ovog pomeranja prolećne tačke je ‘unazad’ u odnosu na godišnje
kretanje Sunca ‘kroz’ Sazvežđa)
Budući su stari Egipćani baratali sideralnim zodijakom[1],
precesija nije imala nikakvog uticaja na njihova računanja.
Širenje astrologije na Zapad dogodilo se u ranim vekovima p.n.e.
prenošenjem egipatskih i vavilonskih (kaldejskih) znanja u grčke gradove.
U ovim ranim vekovima zapadne astrologije, živeo je i radio poznati
helenistički astrolog-astronom[2]
Ptolomej (I-II vek Nove ere), na čijem se radu (posebno knjizi “Tatrabiblos”) u
velikoj meri bazirao dalji razvoj astrologije. Kao i svi njegovi savremenici, Ptolomej
je smatrao da se nebeska sfera okreće, a da je Zemlja fiksna, te su zapažanja u
vezi sa promenom položaja prolećne tačke pripisana ovom “pomeranju nebeske
sfere”. Ali on ovom fenomenu nije pridavao važnost (jer da jeste, imali bismo u
njegovim delima uputstva učenicima/čitaocima kako izračunati precesiju), jer se
sam njegov rad orjentisao prema zvezdama, a ne prema tropima[3]. Njegova
najvažnija dela, Almagest i Tetrabiblos, koja su do danas ostala najveći
autoriteti u oblasti astrologije, napisana su u periodu između 127. i 151. g.
n.e.; u ovo vreme prolećna tačka kretala se između 01° 11’ i 00° 51’ Ovna
sideralnog zodijaka.
Nedugo posle Ptolomeja, usled najezde Hrišćanstva svi najvažniji
astrološki spisi, uključujući i njegova pomenuta dva, preseljeni su na Srednji
Istok[4] i
prevedeni na arapski jezik, da bi se onda tek u 12. veku vratili na Zapad[5]. Srednjevekovni Ptolomejevi prevodioci i
učenici jednostavno su prepisali od njega da ‘zodijak počinje sa prolećnim
ekvinoksom’[6]
– što je upravo i bilo tačno za njegovo vreme, ali što je bila referenca
Sazvežđa prema tropima (početak proleća), a ne odrednica o tome gde ‘počinje
Zodijak’! [7]
Tako je nastala astrološka tradicija koju danas zapadni svet ima, tzv
tropska astrologija, koja svoj astrološki, dakle zvezdo-znalački
rad, bazira ne na zvezdama, već na - godišnjim dobima!
Na Zapadu je ova razvedenost astro-logije od zvezda trajala i opstala
vekovima. Ono što je iznenađujuće je to
da ovakvo ‘fiksiranje’ ekvinocijskih tačaka, a razumevanje zvezdanih jata kao
onih koji se okreću nije prestalo ni posle Kopernikovog otkrića (XVI vek) -
otkrića da je zapravo Zemlja ta koja se okreće!
U praktičnom smislu, svoj opstanak ovakva astrološka koncepcija ima da
zahvali ne malim delom i tome što je veliki deo praktičnog, konkretnog
astrološkog rada (bio i jeste) baziran na ne toliko Zodijaku, već pre svega
analizi planetarnih principa i njihovih međusobnih ugaonih odnosa = aspekata,
kao i mundanih položaja – polja horoskopa.
“Pa, ako su razultati u praksi pozitivni, ma kojim imenom alatku
nazivali, zašto bi uopšte bilo važno kako ćemo je zvati?”, može neko – i ne bez
prava - upitati. Radi se zapravo o smislenoj upotrebi imena, i o tome da
određenje nečega posebnim pojmovima i terminima, kao i precizno
definisanje tih pojmova koji se upotrebljavaju, određuje (filozofski definiše)
u celini ono što zovemo naukom.
Istinski problem u držanju za tropski okvir astrološkog razmišljanja
jeste u onemogućavanju na taj način da se astrologija eksperimentalno zasnuje
na osnovu empirijskih činjenica i počne se upotrebljavati na najplodniji mogući
način u korist napretka čoveka – kao alatka koja pomaže da se čovek uskladi sa
samim sobom i svime u Prirodi, Univerzumu koji ga okružuje i čiji je deo.
Sideralna astrologija može sa nepogrešivom preciznošću do u dan
prognozirati događaje, uz pomoć samo najjednostavnijih tehnika kao što su
tranziti, Solarni i Lunarni povratci i njihovo progresiranje, dok iz
perspektive tropske astrologije Solarni povratak zbog vremenskog odstupanja
(budući ovde ‘Zodijak’ orjentisan na Ekvinoks a ne Zvezde) kao tehnika potpuno
gubi smisao, te takođe i sve progresije bazirane na ovom i pripadajućim
ciklusima, dok tranziti vremenom pokazuju odstupanja u danima od
egzaktnog prelaza!
U natalnoj astrologiji, gde baratamo sa više ‘subjektivnim’ i time teže
proverljivim činjenicama, takođe se pokazuje prednost realne, zvezdane,
perspektive sideralne astrologije u praksi: dok današnja tropska astrologija
barata bezbrojnim tehnikama, gubeći se u maglovitosti pokušaja objašnjenja
nekog fenomena trivijalnim faktorima, sub-divizijama divizija, arapskim
tačkama, ‘umetnutim kućama’ i sl., sideralna svoju interpretaciju bazira na
svega nekoliko esencijalnih faktora, analizom kojih tumač dobija jasnu i
celovitu sliku karaktera - bez ikakve potrebe da se dovija, posežući za sve
novim i novim dodatnim ‘tehnikama’ i ‘cepkanjima’ karte.
Do ponovnog otkrića i revitalizacije znanja o astrologiji kakva jeste –
sa Zodijakom 12 Sazvežđa Ekliptike, došlo je početkom XX veka zaslugom modernih
pionira sideralne astrologije, Sirila Fagana (Cyril Fagan) i Donalda Bredlija (Donald A. Bradley aka Garth
Allen). Njihov rad praćen je i podržan do danas svega nekolicinom autora, koji
su uglavnom svojim individualnim naporima i istraživanjima, doprinosili
korak-po-korak sve većem rasvetljavanju ovog važnog astrološkog ‘problema’ .[8]
Možemo slobodno reći da jihovoj otvorenosti uma, istrajnosti i hrabrosti
danas svi mi – kako astrolozi, tako i oni koji to nisu – tragači za istinom i
borci za nju, dugujemo veliku zahvalnost.
[1]
vidi: C. Fagan, „Astrological origins“ Llewellyn
Publications, Minnesota 1973
[2]
tada nije bilo razlike među ovim
pojmovima, tj. postojao je samo termin ‘astrolog’ koji je podrazumevao i ono
što danas mislimo pod ‘astrologom’ i ‘astronomom’ (naravno, uz veliku razliku
saržaja tog pojma, s obzirom na razvoj čoveka i nauke od početka prethodnog
milenijuma do sada)
[3]
mnoga mesta u Tetrabiblosu ukazuju
na to da je on reči ’znaci’ i ’sazvežđa’ koristio kao sinonime, uvek misleći na
doslovna, vidljiva fizička sazvežđa pri upotrebi oba ova pojma
[4]
tzv. prvo veliko preseljenje
astrologije u arapski svet, usled hrišćanskog spaljivanja spisa i uništavanja
svih paganskih učenja na Zapadu
[5]
tzv. veliki povratak astrologije na
Zapad, kada su hrišćanski učenjaci počeli prevoditi astrološke tekstove (grčke!
a sada sa arapskog) na latinski i zapad se tako mogao ponovo upoznati (preko
prevoda prevoda!) sa ovim delima
[6]
Tetrabiblos I, 11
[7]
Zodijak je, po starim Egipćanima, počinjao
Sazvežđem Taurusa, tj. Bika, i to posmatrano od sredine ovog Sazvežđa, koju su
odredili prema položaju fiksne zvezde Aldebaran
[8]
Evo male internet
bibliografije http://home.comcast.net/~siderealwest/biblio.htm
......................
NOSCE TE IPSVM
~ spoznaj samog sebe! ~
